Синдикат образовања Србије

1. ОРГАНИЗАЦИЈА

Трансформација друштвено-политичког система која је наступила после распада СФРЈ, почетком деведесетих, одразила се и на највећу синдикалну централу у Србији - Савез синдиката Србије. Најбитнији вид трансформације се огледа у формирању самосталних гранских синдиката који су се организовали по струковном принципу.

Средином 1991. године регистрован је и наш синдикат који су чинили запослени у основном и средњем образовању, науци, култури и уметности Србије. Седиште Синдиката је у Београду, улица Дечанска 14. Први председник Синдиката био је Чедомир Јакшић до 1995. године, када је изабран Јагош Булатовић.

Овај синдикат је у то време бројао преко 130.000 чланова. То су били запослени у основним и средњим школама, предшколским установама, домовима ученика, научним институцијама, установама културе (музеји, позоришта, историјски архиви, домови културе, галерије итд.) и физичке културе (спортска друштва).

Оваква структура Синдиката је постојала све до 1997. године када је извршена реорганизација и промењен назив у Синдикат образовања Србије. Разлози за то су били у његовој превеликој хетерогености нефункционалности Републичког одбора. Тако су у новоформираном синдикату остали запослени у основном и средњем образовању и домовима ученика, док су се запослени у делатностима уметности, науке, културе и физичке културе, прикључили Синдикату универзитетских радника.

Овако организован Синдикат образовања Србије данас броји око 70.000 чланова од укупно 105.000 запослених у основним и средњим школама. И ако смо чланови Савеза синдиката Србије, имамо пуну самосталност и аутономност у раду и одлучивању.

Републички одбор, као највиши орган Синдиката између две скупштине има 36 чланова и састављен је од представника свих округа (председници окружних одбора) и градова у Републици Србији. Чланови Републичког одбора су и председници покрајинских одбора образовања Војводине и Косова и Метохије. Извршни орган Републичког одбора је Председништво и оно се бира из редова чланова РО. Чланови Председништва су председници градских одбора образовања (Београда, Крагујевца, Ниша, Новог Сада), као и председници покрајинских одбора Војводине и Косова и Метохије и свакако председник Републичког одбора (укупно седам чланова). Председништво је уједно и Преговарачки тим Синдиката.

Председник Републичког одбора бира се на четири године, с тим што се мандат може поновити. Председник Синдиката образовања је Бранислав Павловић.

2. АКТИВНОСТИ

Колективно преговарање, као једна од најважнијих синдикалних функција, прешла је у надлежност гранских синдиката у домену закључивања посебних колективних уговора, па је тако и наш синдикат међу првима закључио колективне уговоре из својих делатности.

Закључени су посебни колективни уговори за: основно, средње, више и високо образовање, научноистраживачку делатност, делатност домова ученика и студената, сценско-музичке делатности (позоришта и музичке установе), за музеје, архиве, кинотеке, заводе за заштиту споменика и колективни уговор за предшколске установе. Ови уговори су закључивани током 1992. године и касније, затим су мењани и допуњавани услед повећавања коефицијената 1994. и 1995. године, да би 1999. био закључен потпуно нов Посебан колективни уговор за основне и за средње школе, који је донео побољшања у погледу заштите права запослених и увећане коефицијенте за 20%.

Поред тога, борба за побољшање материјално-социјалног положаја запослених у протеклих неколико година, био је примаран задатак и активност нашег синдиката, с обзиром на то у којим су се околностима нашли запослени (рат, санкције, НАТО-бомбардовање). Животни стандард је из године у годину падао и било је неопходно стално вршити притисак, кроз све облике синдикалног деловања, на Владу и ресорно министарство.

Тако је наш синдикат организовао неколико веома јаких и успелих штрајкова. Такорећи, сваке године смо били приморани да помоћу штрајка изборимо одређена побољшања било да је у питању цена рада, било коефицијенти. Најчешћи разлог за штрајк била је нередовност  исплате зарада. Било је периода када су плате касниле и по више од три месеца, а да се Влада није ни удостојила да разговара са представницима нашег синдиката. Штрајкови су организовани 1992., 1993., 1995. и 1996. године по Закону о штрајку али и кроз потпуну обуставу рада. Један од најмасовнијих штрајкова који је Синдикат образовања организовао је био штрајк из 1997. године, када је за само неколико дана преко хиљаду школа ушло у потпуну обуставу рада. Тада је изборено повећање зарада за 30%.

Синдикат образовања на сваки начин настоји да сарађује са другим синдикатима из области образовања, па је и код организовања последњег штрајка (јануар - март 2000. године) склопио споразум са три таква синдиката, како би што масовнији ушли у штрајк и изборили повећање зарада.

И поред веома развијене инфраструктуре коју поседује Синдикат образовања, још увек нисмо задовољни информисаношћу чланства, јер имамо велике проблеме са присуством на медијима. У мањим срединама, на локалним телевизијама смо прилично заступљени, али закључци и одлуке Републичког одбора, као центра догађања и одлучивања, тешко стижу на све делове Србије. Из тог разлога Председништво Републичког одбора је донело одлуку да се Синдикат образовања Србије нађе и на Интернет мрежи, отварањем своје презентације преко које ће чланство у најкраћем могућем року бити обавештено о свим важним одлукама, активностима, преговорима и уопште раду Републичког одбора.

Такође, наглашавамо да је Синдикат образовања Србије члан Интернационале образовања - мећународне синдикалне организације са седиштем у Бриселу, која окупља чланове синдиката образовања из преко 150 земаља света, са преко 290 синдиката и 24 милиона запослених. Та организација је основана 1993. и настала је спајањем Светске конфедерације организација професора и Међународне федерације слободних синдиката образовања.

Примаран задатак у наредном периоду је да Синдикат образовања Србије буде независан, јединствен, масован и организован синдикат, синдикат модерних схватања и метода рада по угледу на друге синдикате у Европи и свету.